Medicinska skola Pancevo

      Riznice mudrosti          priprema Ljiljana Marković

 

Devojka kojoj je lepo vaspitanje spasilo život


Lela je radila u velikoj fabrici mesa. Jednog dana, kada je završila svoju smenu, otišla je u hladnjaču da nešto proveri i u momentu nepažnje vrata hladnjače su se zatvorila i ona je ostala zarobljena. Iako je vikala i dozivala pomoć niko je nije čuo jer su svi već otišli kući, a hladnjača je bila izolovana tako da niko nije mogao da je čuje i da je bio u blizini. Ostala je u ovoj prehladnoj prostoriji i znala je da neće dočekati jutro živa, ako je neko ne pronađe.

cold008Nakon nekoliko sati ova devojka već je bila skoro zamrznuta i opraštala se od života. Ipak, u jednom trenutku vrata je otvorio noćni čuvar. Kada je kasnije pitala čuvara zašto je došao do hladnjače i otvorio vrata iako to nije njegova uobičajena rutina, on je objasnio: „Radim ovde već 35 godina. Na desetine zaposlenih svakog dana izlaze i ulaze, ali ti si jedna od retkih koja me svako jutro i svako veče pozdravi. Mnogi me tretiraju kao da ne postojim. Danas kada si došla rekla si mi „Dobro jutro, kako ste?“ i nasmejala se. Ali nakon radnog vremena shvatio sam da nisam čuo tvoje „Doviđenja, vidimo se sutra“. Te reči me podsete da sam osoba. Znao sam da nešto nedostaje i zato sam krenuo u potragu po fabrici. Tako sam te pronašao.”

Lekcija: Tretirajte sve ljude sa poštovanjem. Cenite ljude koji umeju da pričaju sa doktorom nauka, ali i da budu ljubazni sa nekim ko je u tom trenutku na nižoj poziciji. Nikad ne znate šta će biti sutra.

 

 Vezani slonovi

Možda ste već čuli ovu zen-priču o cirkuskim slonovima. Pročitajte je svaki put kada osjetite da vam uvjerenja brane slobodu i životni napredak

Jednom prilikom, dok je prolazio pored cirkusa, čovjek zastade i začudi se ugledavši slonove svezane samo tankim užetom za prednju nogu. Bez lanaca i kaveza, samo s užetom koje očito mogu u bilo kojem trenutku potrgati. Iz nekog razloga slonovi to nisu učinili.

U tom je trenutku čovjek primijetio trenera u blizini te ga upitao kako je moguće da slonovi nikada ne pobjegnu. Trener mu odgovori: “Znate, kada su slonovi bili mladi i mnogo manji nego sada, mi smo koristili to uže kako bismo ih vezali i oni ga nisu mogli potrgati jer su bili maleni. Kako su odrastali, sve su se više navikavali na činjenicu da ne mogu pobjeći. Vjerovali su kako ih uže još uvijek može zadržati i zato više i ne pokušavaju pobjeći.”

Čovjek je bio zapanjen. Ovi veliki slonovi mogu se u svakom trenutku osloboditi, ali zbog uvjerenja da ne mogu, ostaju svezani, lišeni slobode.

Koliko nas, poput ovih slonova, ide kroz život držeći se uvjerenja da ne možemo nešto učiniti jer smo nekad davno pokušali i nismo uspjeli? Neuspjeh je dio učenja, a u životu se nikada ne smijemo prestati boriti!

 

 

ŽIVOTNE MUDROSTI

“Postoji život I van Interneta. - Stvarno? Daj mi link. ”

“Ceo život učim na greškama I sada grešim bez greške. ”

“Za vikend ce biti 30 stepeni: 15 u subotu I 15 u nedelju.”

“Toliko puta su me već izdali da se osećam kao garsonjera.”

“Osvojio sam je na inteligenciju. Ovolike pare ne može da zaradi glup čovek.”

“Kažu da mudrost dolazi sa godinama.
Sve sam više siguran da godine dolaze same. ”

“Ako nekog voliš zbog lepote to je požuda, ako nekog voliš zbog bogatstva to je čisti interes, Ali ako nekog voliš a ne znaš zašto - e, to je Alchajmer!”

“Dijeta po feng shu metodi: vrata do frižidera okrenuti ka zidu!”

“Ko nije tres'o kesu do usisivača, Taj ne zna šta su 50 nijansi sive. ”

“Kad umres, ti ne znas da si umro i nije ti tesko. Tesko je drugima. Isto je kada si glup.”

“LEPA JELA - LEPO GOJE.”

“Nekada su deca bila srećna hvatajući leptire, a danas slobodan WI-FI.”

 

 EHO

Jednog letnjeg i sunčanog dana čovek je sa svojim sinom išao kroz šumu. Odjednom, dečak se iznenada spotakao o kamen i stenjući je uzviknuo: “Ahhh”!

Kad iznenada, začu glas koji je dolazio sa planine: “Ahhh”!

Začuđen, on bojažljivo upita: “Ko si ti”?

Ali, odgovor koji je dobio bio je: “Ko si ti”?

Ovo ga je malo naljutilo, pa je sada uzviknuo: “Kukavice”!

Ali, i glas mu isto odgovori: “Kukavice”!

Dečak zbunjeno pogleda u oca i upita ga: “Tata, šta se ovo dešava”? 

“Sine“, reče otac, “obrati pažnju“.

I tada otac uzviknu: “Divim ti se”!

Glas odgovori: “Divim ti se”!

Otac ponovo uzviknu: “Predivan si”!

Glas reče: “Predivan si”!

Dečak je stajao iznenađen, još uvek ne shvatajući šta se to dešava. Otac mu je onda objasnio: “Ljudi ovo zovu ‘eho’. Ali, to je ustvari ‘život’. Život – ti uvek vraća ono što mu ti daješ. Život – je ogledalo svih tvojih dela.

Ako želiš da imas više ljubavi, onda moraš davati više ljubavi. Ako želiš da imaš više dobra, onda sam podari više dobra. Želiš li da imaš razumevanje i poštovanje, onda moraš više razumevati i poštovati. Ako želiš da ljudibudu strpljivi sa tobom i da te poštuju, tada i ti budi strpljiviji sa ljudima i više ih poštuj.

Ovo pravilo se odnosi na svaki aspekt života. Život ti uvek vraća – ono što mu ti daješ. Tok, kvalitet i smisao tvog života nisu slučajnosti, život je uvek – ogledalo tvojih dela!

 

MUDROSTI SRPSKOG NOBELOVCA

 Kako je korisno i dobro znao da govori Ivo Andrić!

  (Tekst preuzet iz lista"Kurir"


Najviše je govorio o ljudskoj prirodi, strahu, neizvesnosti, nesigurnosti, slabosti, stidu, drskosti, mržnji i zavisti, ali i borbenost i upornost samo su neke osobine o kojima je Ivo Andrić najbolje govorio

Ivo Andric, Vikipedija

Dobitnik Nobelove nagrade za književnost, uspešni diplomata Kraljevine Jugoslavije, velikan evropske književnosti i intelektualac - Ivo Andrić, rođen je na današnji dan devetog oktobra 1892. godine u mestu Dolac kraj Travnika.

Tačno 50 godina od svog prvog pojavljivanja u književnim vodama (1911), kada je u časopisu Bosanska vila objavljena njegova prva pesma "U sumrak", ovaj Travničanin postaje dobitnik najprestižnijeg priznanja u domenu književnosti - Nobelovu nagradu koja mu je 1961. godine uručena za roman "Na Drini ćuprija", kao i za celokupni dotadašnji rad na "istoriji jednog naroda". U obrazloženju je stajalo da "njegova proza sadrži epski naboj kojim prati ljudske sudbine iz istorije svoje zemlje".

O čemu god da je govorio, govorio je korisno i dobro. Najviše je govorio o ljudskoj prirodi, strahu, neizvesnosti, nesigurnosti, slabosti, stidu, drskosti, mržnji i zavisti, ali i borbenost i upornost samo su neke osobine o kojima je Ivo Andrić najbolje govorio:

* Nema te sposobnosti ni te dobre osobine koju mi ne bismo želeli da pripišemo sebi; samo što tu želju ućutkava u nama kontrola razuma, ali ograničeni i jednostavni ljudi ne umeju da je sakriju, nego govore o njoj otvoreno i javno se brukaju i čine smešnim.
* Svakom je njegova visina najviša. I kad pijanstvo visine zavrti čoveku mozak, onda nema mere ni razlike. Nema viših ni nižih tornjeva. Sve su vrtoglavice jednake.
* Naš čovek ne ume da se lako i pravovremeno zaustavi ni pri usponu ni pri padu. Ima u jednim ljudima bezrazložnih mržnji i zavisti, koje su veće i jače od svega što drugi ljudi mogu da stvore i da izmisle.
* Oduvek je i svuda tako, da se sitni i bezimeni ljudi penju na leševe onih koji su oboreni u međusobnoj borbi velikih. 

* Drskost i upornost su brat i sestra. Drski i uporni ljudi nikad se ne mogu popraviti u svojim manama i slabostima, jer oni, ne osetivši nikad rđave posledice svojih mana na sebi, i ne primećuju da ih imaju. I stoga treba od takvih ljudi bežati što dalje.
* Ima ljudi koji se nečeg plaše ili stide, nešto žele da sakriju. I upravo zbog toga oni svojim pogledom stalno nastoje da privuku i zadrže tuđi pogled, u želji da ga vežu za svoje oči i da mu tako ne dopuste da ide dalje i da razgleda i ispituje.

*Šta vredi imati mnogo i biti nešto, kad čovek ne može da se oslobodi straha od sirotinje, ni niskosti u mislima, ni grubosti u rečima, ni nesigurnosti u postupcima, kad gorka i neumitna i nevidljiva beda prati čoveka u stopu, a lepši, bolji i mirniji život izmiče se kao varljivo priviđanje. Između bojazni da će se nešto desiti i nade da možda ipak neće, ima više prostora nego što se misli. Na tom uskom, tvrdom, golom i mračnom prostoru provode mnogi od nas svoj vek.

* Od straha su ljudi zli, podli i surovi, ali od straha mogu biti i darežljivi, pa čak i dobri. Toliko je bilo stvari u životu kojih smo se bojali. A nije trebalo. Trebalo je živeti. 
* Ništa ljude ne vezuje tako kao zajednički i srećno preživljena nesreća.Strast za istinom je najbolji izraz životne snage u čoveku i naročit oblik njegovog poštovanja samog sebe. I vrline jednog čoveka mi primamo i cenimo potpuno samo ako nam se ukazuju u obliku koji odgovara našim shvatanjima i okolnostima.

*Čovek, da ne bi stao i klonuo, vara sam sebe, zatrpava nedovršene zadatke novima, koje takođe neće dovršiti, i u novim poduhvatima i novim naporima traži nove snage i više hrabrosti. Tako čovek potkrada sam sebe i s vremenom postaje sve veći dužnik prema sebi i svemu oko sebe.

*Za život treba mnogo napora i za svaki napor nesrazmerno mnogo hrabrosti. Onaj koji ne iznosi nežni cvet svoje duše na vetrove iskušenja, pa ma ga i cela spasio i preneo do kraja, tome je kao da ga nikad nije ni imao. * Život bez radosti, pokreta i novine i nije život nego golo postojanje, robovanje životu. Ljudi koji sami ne rade i ne preduzimaju ništa u životu lako gube strpljenje i padaju u pogreške kad sude o tuđem radu.

*Tok događaja u životu ne zavisi od nas, nikako ili vrlo malo, ali način na koje ćemo te događaje podneti, u dobroj meri zavisi od nas.
* Ništa živ čovek ne može izgubiti što mu jedno proleće ne bi moglo povratiti, niti može čovek trajno nesrećan dok se duša leči zaboravom a zemlja obnavlja prolećem.Kod unutrašnjih borbi koje čovek vodi sa samim sobom i sa nepoznatim silama u sebi, važi više nego igde pravilo: ne predaj se nikad.
* Čovek može i od jedne reči da živi, samo ako u njemu ima rešenosti da se bori i borbom održava u životu.

 

       

UMEĆE MALIH KORAKA

Ne molim te, Gospode, za čuda i viđenja, nego za snagu u svakodnevnom životu.

Nauči me umeću malih koraka.
Učini me sigurnim u razdvajanju vremena.
Obdari me osetljivošću da odredim šta je veoma, a šta manje važno.
Molim te za razum da odredim suzdržanost i meru, da kroz život ne klizim, već da razumno određujem dnevni raspored, da primetim svetlost i vrhunce, da nađem vremena za lepotu, umetnost i kulturu.
Dozvoli mi da spoznam da snovi o prošlosti i budućnosti ne vode daleko.
Pomozi mi da dobro delujem neposredno, da sadašnji trenutak prepoznam kao najvažniji.
Sačuvaj me naivnog stava da u životu mora sve dobro proteći.
Obdari me treznom spoznajom da su teškoće, neuspesi i udarci stalni pratioci života - uz koje rastemo i sazrevamo.
Podseti me da srce često zamućuje razum.
U pravom mi trenutku pošalji prijatelje koji ce mi strpljivo reći istinu.
Uvek ću Tebi i ljudima pustiti da mi govore.
Istinu ne možemo reći sami sebi, ona nam biva kazivana.
Ti znaš koliko nam treba prijateljstvo.
Daj mi da budem dorastao tom najlepšem, najzahtevnijem i najosetljivijem daru.
Daj mi dovoljno mašte da u pravom trenutku, na pravu adresu uputim paketić dobrote uz propratno pismo ili bez njega.
Stvori od mene čoveka koji će brazditi duboko poput broda, kako bi dotakao i one koji su "ispod".
Oslobodi me straha da propuštam život.
Ne daj mi ono što želim, već ono što mi treba.
Nauči me umeću malih koraka.
 

Antoan de Sent-Egziperi (Antoine de Saint-Exupéry)

 

 

 

MOLITVA MAJKE TEREZE

Čovjek je nerazuman, nelogičan, sebičan.
Nije važno, voli ga!

Ako činiš dobro, pripisat će to tvojim sebičnim ciljevima.
Nije važno, čini dobro!

Ako ostvaruješ svoje ciljeve, naći ćeš lažne prijatelje i iskrene neprijatelje.
Nije važno, ostvaruj svoje ciljeve!

Dobro koje činiš, sutra će biti zaboravljeno.
Nije važno, čini dobro!

Poštenje i iskrenost učinit će te ranjivim.
Nije važno, budi iskren i pošten!

Ono što si godinama stvarao u času bi moglo razrušeno biti.
Nije važno, stvaraj!

Ako pomažeš ljudima, možeš loše proći.
Nije važno, pomaži im!

Daješ svijetu najbolje od sebe, a on će ti uzvratiti udarcima.
Nije važno, daj najbolje od sebe!

(Natpis na zidu u Shishu Bhavanu, domu za djecu u Calcutti koji je osnovala Majka Tereza)

 

 

 

 

DOBRA PRIČA



Čovjek se vratio s posla kasno, umoran i nervozan i nađe svog 5-godišnjeg sina kako ga čeka na vratima.


SIN: 'Tata, smijem li te nešto pitati?'

OTAC: 'Da, naravno, reci, šta je?

SIN: 'Tata, koliko zarađuješ na sat?'

OTAC: 'To se tebe ne tiče. Zašto me to pitaš?' kaže gnjevno.

SIN: 'Samo sam želio znati. Molim te, reci mi, koliko zarađuješ na sat?'

OTAC: 'Ako već moraš i to znati, zarađujem 50 dolara na sat.'

SIN: 'Oh,' dečak odgovori, spuštene glave.

SIN: 'Tata, molim te, možeš li mi posuditi 25 dolara?'

Otac je bio bjesan 'Ako je jedini razlog što me pitaš da ti posudim 25 dolara taj da možeš kupiti nekakvu igračku ili sličnu besmislicu, tada se okreni i idi pravo u sobu i razmisli zašto si tako sebičan.
Ja ne radim svaki dan za takve dječije ludorije!'
Dječak je tiho otišao u sobu i zatvorio vrata.
Čovjek je sjeo i postao još ljući zbog dječakovog pitanja...kako se samo usuđuje pitati takva pitanja, samo da bi dobio novac?'
Nakon nekih sat vremena, malo se smirio pa razmislio:

Možda mu je nešto stvarno trebalo za tih 25 dolara...stvarno ne pita često i ne traži novac...
Čovjek je otišao u njegovu sobu i otvorio vrata.
'Jesi zaspao, sine?', upitao je.

'Ne, tata, budan sam" odgovori dečak.

'Razmišljao sam...možda sam bio prestrog prema tebi maloprije.
Imao sam težak dan i iskalio sam se na tebi. Evo ti 25 dolara koje si tražio.'
Dječak se uspravio, smješeći se. 'Oh, hvala ti, tata!', povikao je. Tada, posegnuvši ispod jastuka, izvukao je snop zgužvanih novčanica.
Kad je vidio da dječak već ima novac, opet se počeo ponovo ljutiti.

Dječak je polako izbrojao svoj novac i pogledao oca.
'Zašto si tražio još novca, ako ga već imaš?', planu otac.

'Zato što nisam imao dovoljno, tata, a sada imam.', odgovori dečak.

'Tata, sada imam 50 dolara. Mogu li kupiti sat tvoga vremena? Molim te, dođi sutra kući ranije. Želim večerati s tobom."

Otac je bio slomljen. Zagrlio je sina i molio ga za oproštaj.

Ovo je samo kratki podsjetnik za sve vas koji naporno radite. Ne smijemo dozvoliti da vrijeme prolazi mimo nas bez da provedemo bar neko vrijeme s ljudima koji nam puno znače, koji su bliski našem srcu. Sjeti se i "podijeli tih 50 dolara" s nekime koga voliš.

Da umremo sutra, kompanije za koje radimo će nas lako zamijeniti. Ali porodici i prijateljima koji ostanu za nama nedostajaćemo do kraja života.

 

 

 

EVO JOS JEDNA PRICICE O PRIJATELJSTVU!

 

Jednog dana, kad sam bio prva godina srednje škole, vidio sam jednog
dečka iz mog razreda kako ide kući.Zvao se Kyle. Izgledalo je, da
nosi kući sve knjige.

Pomislio sam: 'Zašto bi tko nosio sve svoje knjige kući u petak?

Ovaj zaista mora biti štreber.'

Sam sam imao lijepo isplaniran vikend

(tulumi i nogometna utakmica
s prijateljima sutra popodne),
zato sam samo slegnuo ramenima
i produžio dalje.

Hodajući, vidio sam da prema onom dečku ide grupa djece. Potrčali su k
njemu, srušili mu knjige na tlo i podmetnuli mu nogu, tako da je pao u
blato. Njegove naočale su odletjele i vidio sam kako se zaustavljaju
desetak stopa od njega.
Pogledao je prema gore i vidio sam mu tugu u očima.

U srcu sam suosjećao s njim. Potrčao sam prema njemu, i dok je puzeći

tražio svoje naočale, ugledao sam suzu u njegovim očima. dodajući mu
naočale, rekao sam: 'oni dječaci su budale. Zaista bi već morali odrasti.'

 

Pogledao me i rekao: 'Hej, hvala!'
na njegovom je licu bio velik osmjeh, jedan od onih koji izražavaju
iskrenu zahvalnost. pomogao sam mu pokupiti knjige i upitao ga gdje
živi.

Pokazalo se da živi blizu mene,
pa sam ga upitao, kako to da ga nisam prije viđao.
Rekao je, da je prije išao u privatne škole.

Prije se ne bih nikada družio s nekim, tko je pohađao privatnu školu.

Cijeli put do kuće.
išli smo pješice i pomogao sam mu nositi dio knjiga.
Pokazalo se da je zanimljiv dečko.
Upitao sam ga bi li htio s mojim prijateljima igrati nogomet. Rekao je
da želi.
Družili smo se cijeli vikend, i što sam bolje upoznavao Kyle-a, sve
više mi se sviđao. Moji prijatelji bili su istog mišljenja.

Došao je ponedjeljak jutro i tamo je opet bio Kyle s ogromnom hrpom
knjiga. Zaustavio sam ga i rekao: 'Ti ćeš zaista nabildati mišiće s
tom hrpom knjiga, koje nosiš svaki dan!'
Samo se nasmijao i dao mi
polovicu knjiga.

Kroz slijedeće četiri godine Kyle i ja postali smo najbolji
prijatelji. Na zadnjoj godini počeli smo razmišljati o faksu.
Kyle se odlučio za Georgetown a ja za Duke.
Znao sam da ćemo zauvijek biti prijatelji i da kilometri nikad neće
biti problem.
on je htio postati liječnik, a ja sam ciljao u poslovne vode uz pomoć
nogometne stipendije.

Kyle je bio zadužen za oproštajni govor u našem razredu. Cijelo

 vrijeme zezao sam ga da je štreber. Morao je pripremiti govor za
 maturu.
Radovao sam se što ja nisam morao ići na binu i govoriti. Na dan
mature vidio sam Kyle-a. Izgledao je fenomenalno. On je bio jedan od
onih koji su zaista pronašli sebe kroz srednju školu. Malo je mišićima
popunio svoju figuru i vrlo je dobro izgledao u naočalama.
Imao je više spojeva nego ja i cure su ga obožavale, tako da sam
ponekad bio ljubomoran.
Danas je bio jedan od onih dana. Vidio sam kako je nervozan zbog svog
govora.
Zato sam ga lupio po leđima i rekao:
'Hej, veliki čovječe, bit ćeš odličan!'
Pogledao me jednim od onih zahvalnih pogleda i nasmijao se. 'Hvala',
rekao je.

Nakašljao se i počeo govor. 'Matura je vrijeme da zahvalimo svima

onima koji su nam pomagali tijekom ovih teških godina. Svojim
roditeljima, učiteljima, braći, sestrama, možda treneru ... ali
najviše svojim prijateljima. Ovdje sam, da vam kažem, da je biti
nekome prijatelj, najveći dar koji toj osobi možete dati.
Ispričat ću vam priču.'

Gledao sam u svog prijatelja u nevjerici, dok je on pričao priču o

danu našeg prvog susreta., Preko vikenda se namjeravao ubiti. Govorio
 je o tome, kako si je ispraznio ormarić, da poslije njegova mama ne bi
morala doći i nositi kući njegove stvari. Duboko me pogledao i uputio
mi mali smješak. 'Hvala bogu, bio sam spašen. Moj prijatelj spasio me
od smrti.'
Čuo sam uzdah, koji je putovao kroz masu, dok je taj zgodni, popularni
dečko pričao o svom najgorem trenutku. Vidio sam njegovu majku i oca
kako me gledaju i smješe mi se onim istim zahvalnim osmjehom.
Tek sam tada shvatio pravu dubinu svega toga.
Nikad ne potcjenjuj moći svojih djela.
Jednom malom gestom možeš nekome
promijeniti život. Na bolje ili na gore.
Bog nas 'daje' u naše živote, da na
neki način utjećemo jedni na druge.

Tražite Boga u drugima.


 

 

   ***

Mudrac je ispričao jednom sljedeću priču:

Jednog su dana razbojnici oteli petogodišnjeg dječaka i spalili selo u kome je živio. Kad se otac vratio, vidio je zgarište i učinilo mu se da je ugljenisano dječije tijelo njegov sin. Plačući i čupajući kosu spalio je dječije tijelo, sakupio pepeo u jednu vrećicu i stalno je nosio sa sobom.

Jednog je dana, međutim, njegov pravi sin pobjegao od razbojnika i vratio se kući. Pokucao je na očeva vrata.

Otac koji je još uvijek plakao i nosio vrećicu s pepelom sa sobom, upitao je:

“Ko je tamo?”

“Tata, ja sam, tvoj sin. Otvori vrata.”

Otac je pomislio da se neki obijesan dječak s njime šali. Viknuo mu je neka odlazi i nastavio je plakati. Dječak je uporno kucao, ali otac nije otvarao vrata. Nakon nekog vremena dječak je otišao. Otac i sin više se nikada nisu vidjeli.

Na kraju je mudrac dodao:
“Ako se previše držiš nečega što smatraš istinom, kada sama istina dođe na tvoja vrata, nećeš joj znati otvoriti”.

 

 

 

Životna priča

 

Na dobrotvornoj gala-večeri, na kojoj su se prikupljala sredstva za školu za decu sa posebnim potrebama, otac jednog od učenika podelio je sa prisutnima priču koju neće zaboraviti niko ko je tada bio prisutan tom događaju.

Zahvalio je školi i njenom predanom osoblju, te nastavio

"Ukoliko nije ometana spoljnim uticajima, sve što priroda stvori je savršeno kreirano. Ali moj sin Siniša ne može naučiti sve one stvari koje mogu druga deca. Nije u stanju razumeti i napraviti sve ono što i njegovi vršnjaci. Gde je tu prirodni poredak stvari, kada se radi o mom sinu?"

Svi prisutni su utihnuli. Otac je nastavio

"Verujem da se, kada telesno i mentalno invalidno dete, poput mog Siniše, dođe na svet,
prilika za iskazivanje istinske ljudske prirode sama javi i pokaže, i to u vidu načina na koji drugi ljudi tretiraju to dete." Potom je nastavio priču. Siniša i njegov otac šetali su pored parka, gdje su neki dečaci, koje je Siniša inače poznavao, na terenu igrali fudbal. Siniša je upitao oca:

"Šta misliš, tata, da li bi me pustili da igram s njima?"

Sinišin otac je znao da većina dečaka ne bi želela da neko kao Siniša igra u njihovoj ekipi, ali je isto tako vrlo dobro znao koliko bi njegovom sinu značilo da mu dozvole da zaigra, i koliko bi mu to samo dalo toliko potrebni osećaj pripadnosti i samopouzdanja, uverenje da ga društvo prihvata uprkos njegovom invaliditetu. Sinišin otac je prišao jednom od dečaka pored aut-linije i upitao (ne očekujući previše) bi li i Siniša mogao zaigrati s njima. Dečak se u neverici okrenuo prema igralištu i rekao:

"Znate šta, gospodine, mi gubimo sa 4 : 1, a bliži se i kraj drugog poluvremena. Pa, ..., može, nek igra za našu ekipu, pokušat ćemo ga postaviti na poziciju levog beka."

Siniša se malo namučio hodajući do ekipe, ali je sa širokim osmehom obukao dres svog tima. Otac ga je ozaren gledao sa majušnom suzom u oku i osećajem rastuće topline u grudima. Dečaci su mogli jasno videti i osetiti sreću ovog čoveka, ganutog oca koji radosno gleda kako je njegov sin primljen u njihov tim. Pri kraju utakmice Sinišina ekipa je dala gol iz jedne brze kontre, ali je još uvek gubila sa dva gola razlike.

Siniša je pokrivao levu stranu terena. Iako nikakve akcije tuda nisu išle, on je očito bio u euforičnom raspoloženju jer je dobio priliku DA BUDE u igri, na travnatom tepihu; razvukao je osmeh od uha do uha, dok mu je otac mahao sa tribine

U samoj završnici Sinišina ekipa je opet postigla gol, dakle, gubila je samo sa 4 : 3 !

Sada, s jednim golom u minusu, smešila im se prilika za eventualno izjednačenje u dodatnom vremenu od 5 minuta. I zaista, dosuđen je penal za Sinišin tim i dečaci su se dogovarali ko će ga izvesti. Neko je imao ideju da puca Siniša, ali uz veliki rizik da izgube utakmicu!? Na opšte iznenađenje - Siniši su ipak dali loptu! Svi su znali da je to bila nemoguća misija, jer Siniša nije ni znao ni mogao ni pravilno šutirati, a kamo li da pogodi okvir gola i da prevari golmana. Ipak, kad je Siniša stao iza lopte, protivnički golman je, shvativši da Sinišina ekipa svesno rizikuje poraz radi tog jednog jedinstvenog trenutka u Sinišinom životu, odlučio baciti se na pogrešnu stranu kako bi lopta ipak ušla u mrežu.

Siniša je uzeo zalet, zamahnuo i ... traljavo zakvačio loptu, koja je polako krenula ka suprotnoj stativi. Utakmica bi u ovom trenutku bila praktično rešena, jer je lopta bila spora i većina protivničkih igrača bi je mogla sustići. Međutim, i oni su se kretali sasvim lagano, pa svi gledaoci povikaše:

"Siniša, Siniša, trči za njom, Siniša, trči, stigni je, stigni !!! Trči, trči, i šutni je u mrežu !!!"

Nikada pre u svom životu Siniša nije toliko brzo trčao. Uspeo je, jedva, stići do nje pre nego je završila u gol-autu. Doteturao se i širom otvorenih očiju, zadihan, upitnog pogleda, zastao da vidi što će dalje. Svi povikaše:

"Šutni je, šutni je u gol !!!"

Uhvativši dah, Siniša je vidno potresen, naprežući zadnje snage, kao u nekom delirijumu, nekako umirio loptu, zahvatio je unutrašnjom stranom stopala i ... i smjestio je u mrežu !!!

Muk, ... , a onda provala ... prasak - svi skočiše:

"Siniša, Siniša, bravo, Siniša !!!'

Zajapurenom i preneraženom Siniši priskočiše svi saigrači, grleći ga, ljubeći ga i slaveći ga kao heroja koji je spasio svoj tim od poraza.

"Tog dana ...", završavajući svoju priču s drhtajem u glasu potreseni otac, dok su mu suze kotrljale niz lice, ".... dečaci obiju ekipa donijeli su komadić prave ljubavi i humanosti u ovaj svet."

Siniša nije preživeo do sledećeg leta.

Umro je još iste zime, nikada ne zaboravivši da je bio heroj, da je zbog toga njegov otac bio presretan i pamteći kako je svog malog heroja dočekala oduševljena majka, grlivši ga i plačući od sreće!

                     

 

  

Tirkizna ogrlica

                  Draguljar je sedeo za stolom i kroz izlog svoje raskošne trgovine posmatrao je prolaznike.Neka devojčica se približila prodavnici i prislonila svoj nosić uz staklo izloga. Kao nebo plave oči radosno zasijaše kad ugleda jedan od izloženih predmeta. Ušla je odlučno i pokazala prstom tirkiznu ogrlicu. "To je za moju sestru .Možete mi je zapakovati kao poklon?" Trgovac s nevericom pogleda i upita devojčicu: "A koliko novca imaš?" Ona se podiže na prste, stavi na pult limenu kutiju, otvori  i isprazni je.  Bilo je tu nekoliko manjih novčanica,šaka sitniša, nekoliko školjki i figurica. "Hoće li biti dovoljno?" ponosno upita."Želela bih starijoj sestri kupiti poklon. Otkad nemamo mame, ona obavlja sve kućne poslove i nema ni trenutka vremena za sebe.Danas joj je rođendan.Mislim da će je poklon veoma obradovati. Njene oči su iste takve boje kao i taj dragi kamen.Trgovac je otišao u prostoriju iza pulta i u zlatno-crveni papir zapakovao kutijicu."Uzmi je i pazi na nju", reče devojčici.Ona uze paketić kao pobednički pehar i izađe iz trgovine. Sat vremena kasnije u trgovinu uđe prekrasna devojka sa kosom boje meda i divnim tirkiznim očima.Stavi na sto kutiju koju je trgovac nedavno zapakovao i upita: " Da li je ova ogrlica kupljena u vašoj trgovini?" "Da, gospođice." "Koliko je koštala?""U mojoj trgovini cene su stvar poverenja, tiču se samo mene i mojih kupaca." "Moja je sestra imala samo nešto sitniša,sigurno nije mogla platiti ovako vrednu ogrlicu", reče devojka gurajući kutijicu nazad trgovcu.Trgovac zatvori kutiju , složi omot i i vrati je devojci. " Vaša je sestra platila najvišu cenu, dala je sve što je imala."

                                   

 

                       

             Naučio sam

                                                                                 

Naučio sam...
Ne možeš natjerati ljude da te vole.
Sve što možeš uraditi je da budeš neko ko može biti voljen.
Ostalo je na njima.

Naučio sam...
Bez obzira koliko je meni stalo, nije stalo drugima.

Naučio sam...
Da su potrebne godine da se izgradi povjerenje, a samo sekunda da se uništi.

Naučio sam...
Da nije važno šta imaš u životu, već koga imaš u životu.

Naučio sam...
Da ono što postižeš svojim šarmom traje otprilike 15 minuta.
Nakon toga, bolje da znaš nešto.

Naučio sam...
Da  ne bi trebalo porediti se sa drugima koji rade najbolje, već raditi najbolje to što radim.

Naučio sam...
Da nije važno ono što se dešava ljudima.
Važno je ono što oni rade u vezi s tim.

Naučio sam...
Da u trenutku možeš učiniti nešto, što će ti donijeti bol za cijeli život.

Naučio sam...
Da bez obzira koliko ti je tanka kriška, uvijek postoje dvije strane.

Naučio sam...
Da mi treba puno vremena da postanem osoba koja želim da budem.

Naučio sam...
Da kada se rastajete sa voljenima, uradite to sa ljubaznim riječima.
Možda ih vidite posljednji put.

Naučio sam...
Da možeš nastaviti dalje, mnogo dalje nakon što si mislio da ne možeš.

Naučio sam...
Da smo odgovorni za ono što radimo, bez obzira šta osjećamo.

Naučio sam...
Kontroliši svoj stav, ili će on kontrolisati tebe.

Naučio sam...
Da bez obzira koliko je u početku veza vatrena i snažna, strast prolazi i bolje je da postoji nešto što će je zamijeniti.

Naučio sam...
Da su heroji ljudi koji rade ono što treba da se uradi, i kada treba da se uradi, bez obzira na posljedice.

Naučio sam...
Potrebno je vježbati ako želimo naučiti opraštati.

Naučio sam...
Da  moj najbolji prijatelj i ja možemo raditi sve ili ne raditi ništa, a opet se provesti  dobro.

Naučio sam...
Da su nekada ljudi za koje misliš da će te dotući kada padneš, upravo oni koji ti pomažu da se uspraviš.

Naučio sam...
Da nekada kada sam ljut, imam pravo da to budem, ali to mi ne daje pravo da budem okrutan.

Naučio sam...
Da iskreno prijateljstvo nastavlja da se razvija i raste, čak i kada su prijatelji daleko.
Isti ljudi traže i

Da nikada ne bi trebalo reći djetetu da su mu snovi neostvarivi i čudni.
Neke stvari su više ponižavajuće i kakva bi to tragedija bila ako bi oni povjerovali u to.

Naučio sam...
Da tvoja familija uvijek želi biti tu kada je trebaš.
Može zvučati smiješno, ali i ljudi sa kojima nisu u srodstvu, mogu te voljeti i brinuti se za tebe i naučiti te da ponovo vjeruješ ljudima. Familija nije stvar biologije.

Naučio sam...
Da bez obzira koliko su tvoji prijatelji dobri, s vremena na vrijeme će te povrijediti. Moraš im to oprostiti.

Naučio sam...
Da nije uvijek dovoljno da ti drugi oproste. Nekada moraš naučiti da sam sebi oprostiš.

Naučio sam...
Da bez obzira koliko ti je srce slomljeno, svijet se zbog tvoje boli ne zaustavlja.

Naučio sam...
Da naše porijeklo i okolnosti mogu uticati na ono što mi jesmo, ali smo mi odgovorni za ono što postajemo.

Naučio sam...
Da nekada,  kada se moji prijatelji svađaju, prisiljen sam odabrati stranu, mada to ne želim.

Naučio sam...
Da ako se dvoje ljudi prepiru, ne mora značiti da se ne vole. I ako se dvoje ljudi ne prepiru, to također ne mora značiti da se vole.

Naučio sam...
Da ponekad moraš staviti pojedinca ispred njegovih djela.

Naučio sam...
Ako se naši prijatelji mijenjaju, ne moramo zato mijenjati prijatelje.

Naučio sam...
Da ne bi trebalo biti tako nestrpljiv da otkriješ tajnu. To može zauvijek promijeniti tvoj život.

Naučio sam...
Da dvoje ljudi mogu potpuno istu stvar vidjeti na potuno različite načine.

Naučio sam...
Da bez obzira koliko pokušavao zaštiti svoju djecu, oni će se povrijediti i ti ćeš osjećati bol.

Naučio sam...
Da postoji mnogo načina kako se zaljubiti i ostati zaljubljen.

Naučio sam...
Bez obzira na okolnosti, oni koji su iskreni prema sebi postižu više u životu.

Naučio sam...
Da bez obzira koliko prijatelja imaš, ako si ti njihova potpora bićeš usamljen i izgubljen kada oni tebi budu najpotrebniji.

Naučio sam...
Tvoj život u jednom času mogu promijeniti ljudi koji te i ne poznaju.

Naučio sam...
Da čak i kada misliš da više nemaš šta za dati, kada ti se prijatelj isplače, naći ćeš snage da mu pomogneš.

Naučio sam...
Da pisanje, baš kao i pričanje, može olakšati emocionalne boli.

Naučio sam...
Da paradigma u kojoj živimo, nije jedino što nam je ponuđeno.

Naučio sam...
Da te diplome na zidu ne čine plemenitim ljudskim bićem.

Naučio sam...
Da će ti ljudi do kojih ti je najviše stalo u životu uskoro biti oduzeti.

Naučio sam...
Da, mada riječ «ljubav» može imati mnoga značenja, ona gubi vrijednost ako se previše koristi.

Naučio sam...
Teško je odlučiti kada treba povući crtu između toga kako biti dobar i ne povređivati osjećaje drugih sa jedne strane
i sa druge  borbe za ono u što vjeruješ.

Naučio sam...

 

 

Smehom do mudrosti

 

Profesor: Šta treba učiniti da bih razdelio 11 krompira na 7 osoba?
Učenik: Pire od krompira, gospodine profesore!


Profesor: Perice, kako je prezent od glagola hodati?
Učenik: Ja hodam... ti hodaš...on hoda...
Profesor: Malo brze!
Učenik: Mi trčimo, vi trčite, oni trče!
 

Profesor: "Kišilo je" koje je to vreme?
Učenik:  To je ružno vrijeme, stravično, gospodine profesore.

 


Profesor: Koliko srca mi imamo?
Učenik: Dva, gospodine profesore.
Profesor: Dva?!
Učenik: Da, moje i vaše!

 
Dva učenika, veliki prijatelji, zakasne u školu i pravdavaju se:
-  1º Učenik kaže: Zaspao sam, gospodine profesore!
Sanjao sam da sam bio na Polineziji i put se jako odužio.
-  2º Učenik kaže: A ja sam ga išao dočekati na aerodromu!




Profesor: Možes li nabrojati 5 stvari koje sadrže mleko?
Učenik: Da, gospodine profesore. Jedan sir i četiri krave.


 
 
Student prava je polagao usmeni ispit. Pitanje: Šta je koristoljublje?                      
Odgovor učenika: To je ono sto Vi gospodine upravo činite.
Profesor (vrlo revoltiran): Vidi ti njega, objasni ...
Kaze učenik: U skladu s Kaznenim pravom, svaki onaj koji  iskorištava neznanje drugoga da bi ga oštetio, čini koristoljublje!


 
Profesor: Marija, pokazi na karti gde je Severna Amerika. Marija: Ovde je.
Profesor: Ispravno. Sada, vi ostali recite ko je otkrio Ameriku? Razred: Marija.



Profesor: Perice, koje ime bi ti dao osobi koja nastavlja govoriti i onda, kada ostali nisu zainteresovani da slušaju?
Bruno: Profesor.



Profesorica: Perice, reci mi iskreno: da li se ti moliš pre svakog jela?
Perica:  Ne profesorice; zašto bih... Moja je mama odlična kuvarica.



Profesorica: Perice, tvoj sastav "Moj pas" je isti kao sastav tvoga brata. Prepisao si od njega?
Perica: Ne, profesorice. Pa, pas je isti.